profile="http://gmpg.org/xfn/11"> БЕЗ ДАХА У СЛОБОДИ / Или: Моћ светлосне речи | Гимназија у Лебану
помоћ

БЕЗ ДАХА У СЛОБОДИ / Или: Моћ светлосне речи

19. јуна 2016. на Републичкој смотри у Кули наступио је Театар Гимназијалац Гимназије у Лебану.

Награду жирија домаћина за најбољу улогу добио је Војислав Лазић.

Фестивал се завршава у суботу 24. јуна када ишчекујемо и проглашење победника.

(Стижу прве критике из Куле.)

РЕЧ НА ПРВИ ПОГЛЕД
БЕЗ ДАХА У СЛОБОДИ
/ Или: Моћ светлосне речи /
Џорџ Орвел: Животињска фарма; драматизација и режија: Душан Благојевић; Извођење Театра Гимназијалац“, Лебане
Пише:
Давид КЕЦМАН ДАКО

Моћан, свестрано откривачки, садржајем, на жалост свих слободом (или у освојеној слободи, након победе и са залогом од небројених жртава), преварених, обесправљених, потлачених, на нулу ошишаних, до/испод коже одраних, бајатим, али, увек изнова (Нема одмора док траје обнова! Или нема одмора док траје ОБМАНА!), манипулацијом речима, медијима, политичким маркетингом, све којекавим заврзрлама вешто погрејаним идеалима залуђених, мозгова (некад бистрих) временом, новим заблудама/залудицама испраних, новим слепим вођа на побуну дозваних и након подизања ветрењаче опет голи боси преко ватре и трња, и жедни преко воде, опет, и опет, и опет преведени, роман „Животњска фарма Џорџа Орвела (алиас: Ерик Артур Блер) и након осамдесет и три године од настанка (не и објављивања, јер издавачи због нечег „у привиду“ бејаху превише и предуго сумњичави, мирисао је на „није му време, за сваки случај – причекати“ или „превише воња на стварност) без престанка је актуелан. 
Зналачком, дакле и мудром и вештом драматизацијом и адаптацијом за сценско извођење, и то не превише по узору на „тамо неког“, или на „тако нешто“, него по свом осећању свега онога што га у садржају овог Орвеловог дела једноставно води ка томе да се и сам Душан Благојевић (аутор драматизације, редитељ, сцениограф, могуће и кореограф) пред њим нађе као пред огледалом. И следи оно, чини се занавек неминовно: огледалом призори не само из „тамо неке прошлости далеке, из времена „револуције која непрестано тече“, него и оне и те како живе/животне (читај: и животњских) слика из „тамо неке ТВ „Фарме“, из ТВ Дневника, специјала/серијала, мноштва пропагдно-реалистичких слика, говоранција, манипулација које као да не силазе са екрана НАШИХ ДАНА са свих, готово свих меридијана. Не, уопште не мислим на оно што ви мислите да ја мислим да јесте оно што само можда, ту и тамо „може бити ал’ не мора да значи!
При адаптацији дела за сценско извођење и нова форма/подлога за креацију која, у погледу садржаја, и надаље има ону орвеловску снажну сатиричину алегоријску ноту. Нови драмски концепт, а у њему и захтев да се при сценској поставци прибегне, осим осталог, и примени веома функционалних кореодрамских решења. Уствари, овај виспрени, маштовити, смели, у сваком погледу и вешти редитељ користи све што му је потребно да би, строг, али и реалан у односу на млади, такође веома даровити ансамбл (даровит за глуму, певање и играње, за провоцирање, за побуну, ал’ и ону која није, или не мора бити само кобајаги), са енергијом коју показују изговором сваке речи (изванредан им је сценски говор), остварењем сваког покрета, стигао до представе какву је пре свих других у Театру „Гимназијалац“ најпре сам у свом сну о стварности – видео и доживео као једним оком п(р)оглед у прошлост, а другим у оно што се ваља испред њега, тамо негде иза седам гора и седам мора. Сценом представа као историјска читанка (догодило се, знам поуздано), али и као фантастика са ослоном на све оно што поучени прошлошћу можемо, најпре у слутњи, у трајној зебљи, у оправданом страху за себе и за своје ближње, да предвидимо, да се злу бар надамо, а дај боже да нас поново не закачи.

Игра целог ансамбла остварена сугестивношћу свега онога што у слици и у речи стиже до нашег ока, уха, потом и до срца, а њиме, срцем, и до суочавања истином која не зна за време у пролажењу, већ за постојаност зла једнако оног мимо нас, али и у нама („Овца не сме да се брани, вук се њеним страхом храни!“). До истине која је ту, у срцу, од свега, а најпре од лажне представа живота, историје, па и будућности најбоље и скривена, ал’ засигурно добро ушушкана и од свакојаког зла – одбрањена.
Са сцене, са прологом из светих књига, са молитвом, стижу отрежњујуће Орвелове (или: орвеловске) поруке ствараносно могуће/постојане животом/ропством/владањем/трпљењем, неговањем страха у простору великог сметлишта, ђубришта, са фарми прошлих, али и наших дана: У свету где је све обмана, причати истину је револуционарни чин. Ако слобода уопште нешто значи, она значи право да кажеш људима нешто што они не желе да чују. Све животиње су једнаке, али су неке једнакије од других. Језик политичара креиран је тако да лажи звуче искрено, а убиство поштовано. Они дају привид чврстине чистом ветру. Слобода је ропство, незнање је моћ!

Из фарме која крајем представе Гимназијалца из Лебана прераста у републику (Res publika!- шта то у старој Грчкој би?) стиже питање, а из публике ни гласа, само немост: – Зар не видиш да ти уместо слободе проповедају ропство, а заузгред ти дају обећања?

Тоалет папир на устима. Тоалет папир на очима. Тоалет папир – словарица. Тоалет папир – листић у гласачкој кутији. Тоалет папир – тоалета. Тоалет папир – постеља и покривач. Тоалет папир – бедем око тријумфалне ветрењаче. Тоалет папир – марамица, пешкир. Толает папир – позорница од живота и за живот. У простору и у времену где се и кад се не може разазнати ко је свиња, а ко човек.

Смрди, смрди, а нико не признаје. Пст! Тишина тамо!
Животње свих земаља, прст на уста! Прст на чело!
Велики брат те посматра!

 

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *